Žilijan Dirije

Priroda je hram u kojem živi stubovi…

Mesec je spustio pogled u snop treperenja. Kada je vreme blago to je let osa, to su pokreti ptičjih krila, kiše zvezda koje se gube u vodama, neprekidna trka hiljada meteorita. Kada zavlada studen trepere snežne prašine, informatička neba, gde se sve svodi na brojeve, na algebru oblaka, na tragove inja na stvrdnutoj zemlji i nebu Panonije. Naizgled prazni, ti su pejzazi puni života, nastanjeni skladnim sazvučjima. Sve je ovde u znaku familijarnog pogleda obdarenog zapažanjem, lucidnog i zaljubljenog u oštricu talasa Tise, u njenu izbeljenu okuku, u obilje fotona katapultiranih na mrežu močvara, u obline brežuljaka patiniranih zelenom svežinom Direrovih pejzaža.

Šta se skriva iza tih crtica potsećajući na Van Goga, iza zapeta i ornamenata, poentilizma Sinjaka, moglo bi se postaviti pitanje „šta se tu sprema?”. Nebo se oblači u boju noći, sviće, masa vode u reci kovitla. Sve vibrira, sve se upisuje, kao u Vilsonovoj komori, pod neprestanim zračenjem i bombardovanjem svetlosnih čestica, te poznate pejzaže pretvara u otiske koji više ne podležu vremenu, u trajni dekor potsećajući na tvid, koji u isto vreme razotkriva i pokazuje bitne linije.

Taj pogled je sposoban da prati sve: da na horizontu sledi tok reke, da noću leti iznad dolina koje razdvajaju brežuljke, da dođe na vertikalu ostrva, udaljivši se od padina čije konture na suncu iscrtavaju oblik školjke, da bude blizu trski i njihove isprepletanosti, čak i da ovu zbilju transponira na prolaznost isparenja, na pločice pripijene uzajamno kao u puzlu, na kolaže apstraktnih znakova, gde sa ovim linijama trijumfuje puteni odnos.

Žilijan Dirije
Pariz, 14. februara 2002.