Lale Simonović

RADA ČUPIĆ: SINHRONICITETI I TOKOVI

Pored množine objavlјenih recenzija i tekstova o stvaralaštvu i postignućima umetnice Rade Čupić, s obzirom na vanredne okolnosti i epidemiološke prilike tokom 2020-2021. godine, sasvim sigurno da će upravo ovo viđenje i redakcija biti najupitnije i nedostatno, jer se recepcije i sud (sudovi) baziraju na relativno nevelikom broju isklјučivo `on lajn iskaza, `okačenih – izloženih u fluidima digitalnih i elektronskih sfera.

Dakle, sledeći to što nam je umetnica dozvolila da vidimo i podrazumevajući neminovne neistine sintetičkih boja, svetlina i ostalih emisija „koje, najčešće nisu sasvim u karakteru…“ zatim paradoksalne relativnosti A x B formata, deponovanih takođe u neke nepostojeće, `onostrane prostore iz kojih ih jednim `klikom aktiviramo, vizuelizujemo, odnosno smanjujemo, ili gigantski povećavamo!

Nadalјe, pošto svi zajedno, podrazumevajući i autora, postajemo akteri tog vrzinog kola sasvim moguće igre sa formatima, dislokacijama segmenata, imputima, tordiranjima, ili kameleonskim mutacijama boja (naprim.)  pri čemu se zaboga udalјava – odstupa od „autentično“ akrilnih, grafičkih, ili već nekih drugih materijalno – opiplјivih predložaka, zapravo bivamo svedoci relativnosti svake tradicionalne egzistencije, konture i pola umetničkog dela, zarad  narednih alotropskih modifikacija i tu i pred našim očima nadograđivane nove druge, treće i en-te kreativnosti!

Međutim, mimo nabačenosti da digitalne predstave tobože funkcionišu na neistinama i insuficijencijama „pravog“ verizma, tj. da unižavaju produkt – prototip, opus, seriju, ili kontinuo, sva naredna predočavanja, analize i krajnji saldo ići će naravno u prilog fascinantnim prednostima upravo digitalnih alata i dalјe nuspojava, kojima Rada Čupić postupno i pribrano dolazi do arteficielnih definicija.

Ili konkretnije, opominjuća `lekcija – misija umetnice u ovom slučaju, odvijala se na bazi strogo uređenih pravougaonih ravni, kubičnih predstava i uopšte isofisticiranim stavovima, da prizornosti kreativnog mišlјenja i stvaralaštva (+ -) moraju da opstoje na „vertikalnom nosaču i horizontalnoj gredi“, dakle postulatu već zaboravlјenog i od postmoderne uveliko skrajnutog  manifesta  moderne!

Analitički posmatrano, osvajajući i solidifikujući umetnost na dokazivim i razložno zaustavlјenim jukstim pozicijama, a zapravo „diktatima“ uglova i geometrijskom apstrakcijom, Rada Čupić u širokom luku zaobilazi zamke, ili tačnije  slaboumnosti  postmoderne koja u relacijama crpske umetnosti nije ništa drugo već jedan od vidova prikrivenog  poratnog  realizma, heterogenog i isfragmentisanog zarad opštih nedorečenosti, projektovano – unakrsnih tumačenja, te olakih  potpolitičkih dvosmislica i optužnica, karakterističnih za gotovo sve aspekte angažmana, odnosno pseudoangažmana u umetnosti.

I upravo za razliku od te razuzdane prenapričanosti i didaskalija, najčešće o moralu, empatijama, demokratiji, dobru, zlu i slič. koje poput neke patetične devetnaestvekovne  nazarenske   umetnosti (!) već tridesetak godina dominira i hara našim kulturnim prostorom (crpski teatar i dramski tekstovi pogotovo!), opredelili su Radu Čupić da još pre nekoliko decenija, prvo „analogno“, na slikama i grafikama, a potom i u sferi digitalno – binarnih prostora, gotovo kao aksiome anticipira zakonitosti površina, ravni, bridi i podslikano – nepodslikanih bojenih masa.

U smislu „B dokaza“ i suporta iznetim tvrdnjama, ukazali bi na frapantna jednačenja Radinih stavova i izvedbi sa razrešenjima moćnih vertikalnih planova, koji poput nekih scenografija i perspektiva trenutno dominiraju u savremenoj svetskoj fasadnoj arhitekturi!

Zanimlјivo je da upravo ove avangardne graditelјske obrasce poslednjih godina registrujemo i u anglomeraciji Novi Sad… na novotrasiranim bulevarima naprim.

U dalјim poređenjima i iznalaženju sloga između posvećenog stvaralaštva umetnice u atelјeu, za grafičkom presom, kompjuterom, ili nekim ploterom, dakle individualno i u izvesnom smislu  mikro  i  s druge strane timskih zalaganja arhitekata iz prethodnog primera, čije se produkcije `oročavaju u prostoru, vremenu i nametlјivim makro  dimenzijama, te zaklјučujemo da približne estetske zakonomernosti nužno generišu i identične tvorevine, ili što je možda još i važnije slične sudove  o tome da li i koliko neka dela uopšte imaju umetnička pokrića.

U određenijem govoru i analizi nefigurativnih opusa tj. liniji apstraktnih istraživanja Rade Čupić, To pokriće, ili Ta pokrića bazirana su na kogitivnim i gotovo matematičko vizuelnim sinhronicitetima, rotacija, susretanja, sudaranja, mimoilaženja, ukrštanja putanja…odnosno  zaustavlјanjem i `jukstim plasiranjem nekih od „ milenijumsko – Euklidovskih“ formi u podobijima pravougaonika, crtica, monada, svetlina i „meteorsko-asfaltnih“ crnih tonova!

Disperzivnije posmatrajući kod jednog broja slika  uočavamo da se   konstru- kti  i armature pretežno sastoje od šah-mat kadenci i podslikano-crnih pravougaonika, suprotstavlјenih amorfno žitkim  polјima, koja ukupno i u saldokontu formiraju kontrolisano – oktroisane kompozicije!

Sasvim opozitno prikazanjima u kojima do izaražaja dolaze `crne dramaturgije, jesu Radina linearna, odnosno

Binarno – morfološka mnoštva, nastajala simplifikacijama i potiskivanjima svake moguće figurativnosti izuzev nečeg što bi ovde  ukratko nazvvali protopejzažom, a zapravo se odnosi na moguće transpozicije izvesnih Šelijevskih , ili Vodsvortovih tamnih voda, dramatičnih obala i nedogleda talasa.

Zanimlјivo, ali linearnosti nastale kao izvedenice uskomešanih putanja, `morzeovskih tačkica + crtica, trajetorija, te `malih centrifuga i `mislećih čipova, deluju relaksirajuće i prosto navode da ih znatiželјno dešifrujemo, rasplićemo i `zorno gledamo.

U strogo faktografskom smislu, kružna pletiva, snopovi mogućih vektora (?), kolonije binarnih zapisa, komplikovane trase etc. mogu biti podvedene i pod pojmove kupona i dezena u umetnosti…tj. postupka kada se omeđene i radikalno definisane površine (obrezani kvadrat, pravougaonik, krug) koriste kao suptilni deplasmani i odmereno ekscentrična `punila kompozicija.

Nadalјe, pošto je podslikavanjima, gustim tkanjem, kaligrafijama, moareima očito dosegnuta ubedlјiva spolјna vidlјiva  supstancija  dela, hermetizmom i unutrašnjim redosledima stvari, Rada Čupić nam delimično otkriva i onaj drugi tajnoviti svet bića  slike. Ovo besprekorno saglasje između bića  i  supstancije inače relativno jedinstveno u crpskom slikarstvu etapno je nastajalo `torzijama i kreativnim prekrajanjima kao dokapitalizacijama  zapisa sa analognih ravni i planšeta (ulјa, grafike, akrili…) dalјe uronjanih i deponovanih u lavirinte i kalote digitalnog.

Slikani predlošci drugoaktivirani putem kompjuterskih simulakruma „beskrajno mnogo, na beskrajno mnogo“, poput nekog kvantnog i nezaustavlјivog 3-de štampača, neodolјivo su usložavale, delile i rojile obzorja boja, tačkica i monada, a da umetnički stavovi Rade Čupić („u umetnosti je manje, uvek više“) ni u jednom jedinom domenu nisu prekoračeni!

Dakle, bilo da su beležene akrilom, ulјem, ili digitalnim infra komešanjima, binoma, energije koje je kao `mirna kretanja umetnica jednom aktivirala, imale su tendencije tokova i titraja, sve dok se ne bi počele sudarati, naslanjati, ili zaustavlјati od strane nekog razložnijeg atributa ili fingirane brane.

Nego, iako je za ovo stvaralaštvo presudan `inženjering sučelјavanja veza, redova, međuprostora, boje i već pominjanih kognitivnih atribucija, Rada Čupić je u pojedinim kursevima (krilo triptiha naprim.), doslovno prizivala i nešto poput `digitalnih kosmogonija u kojima razliveno i biblijski odalјeno naslućujemo efemerne i sićušne antropomorfije beznadežno sabijene između svodova, ili sfera neba i zemlјe…

Segment triptiha sa obezoružanim i degradiranim čovekom poput malog Ahasvera, ali i mnoge druge kriptoprizornosti iz opusa – celina Svetlost, Vreme, Prostor, Žuto-plavo-crno i „Da li sam ja ovde“, nagoveštavaju takođe da nemoćni stojimo naspram razornih sila prirode, ili nekog razbesnelog elementa o čemu je svojevremeno pisao – slikao i nerazaznajni Vilijam Blejk. Dakle, lanci fragmenata koji su ispočetka bili tek nagoveštaji,usložavanjem su prerasli u bipolarnost i dihotomiju s jedne strane čvrsto postavlјenog rukopisa, besprekorno izvedenog crteža, zapleta, boja i moarea, kao nedvosmisleno vidlјive površinske supstancije i suprotno ovome ne toliko uočlјiv unutrašnji, odmaknuti svet bića  slike, koji istovremeno otkriva i deluzije Rade Čupić da se možemo suprotstaviti silama koje su negde iznad nas!

I upravo na tragu ovih stavova mogao bi se izvesti i širi epilog, ili zaklјučak da je  Rada Čupić ekskluzivno dosegla samu esenciju etike umetničkog i kreativnog stoicizma, uglavnom metodologijom prema kojoj se izmaštano-metafizički događaji pojavlјuju i odvijaju odmereno, tajnovito i tek u ontološkim nagoveštajima, dok su dominirajući crtež, graduirane rešetke i kompozicione sheme kao vidlјiva supstancija istovremeno ustava i stojički  prag koji određuje i reguliše da slobode u slici konstatujemo saznajno (!) a nikako  de facto, pošto su one tematski, linearno, topografski i bojeno omeđene  i u svakom smislu zavisne od  perfekcionizma  uma, što je umetnica u podnetim apstraktnim celinama  uspela i da dokaže…