Pod svodom nebeskim gde su i oči zatajile pogled

Pod svodom nebeskim gde su i oči zatajile pogled

Ni razorni pneumatici smisla
Ni oligarhijski stav što porađa sreću
Ni stotinu trombona u praskozorje
Ni javašluk ni red
Samo dodiri

I kad nestane sve ostaje sve
I isprane igle na kojima je neko stajao u jednom jutru
I dodir trske kada je severac stvarao mišljenje
I nezapamćen sneg po limenim šahtama
I dodir trave i granje gde je svako vreme oplođeno starim svetom
I četiri kamena bloka sa ocvalom biljkom čapljana
I dodir otpadaka kao dostojanstveno iskrzano perje usamljenih zauvek

I ženska paprat pod senkom prugaste haljine
I mokri lanci za vodu sa naborima ruke u potvrdi i
bele kokoši po dvorištu u kome sam ja samo
srebrna neodlučnost
I skriveni prekidač za struju od 110 volti

Stoji na drvenim stepenicama što vode u kuhinju
Onaj koji je hodao zemljom spajao je carstva

Stoji na ispucaloj zemlji bez glasa i pesme
Onaj koji je uporno ćutao sa zemljom u jeziku nosi ključ
Voda curi u vodu postajuću još više voda
Onaj koji je otkrio nogu vodi – venčaće se sa njom

Stao sam nogom na tlo a bio sam bez moći
Samo sam širio ruke ka vetrovima što su hodali
brže od mene

Bez uplitanja samo potvrdom zemlje
tek život života tek oko oka
što u nekim vremenima beše jedno
što u nekim vremenima biće jedno
kao ruka majke koja porađa prošlost
kao ruka kćeri koja porađa budućnost

kao razdvojenost koja se spaja u sebi
kao klupko trave kamenja uglja svetlosti
neozakonjenog mira i zaboravljenih mesta
tamo pod svodom nebeskim gde su i oči zatajile pogled

Radi Miroslav Mandić

povodom izložbe fotografija Da li sam ja ovde?