Miroslav Mandić
OČl KOJE SE RAZDVAJAJU U VIDNOM POLJU
Bilo jo popodne, jedno od netalentovanlh popodnova. Svratio sam kod Rade Čupić na parče tihog mira. Zatokao sam je kako radi. Poslužlla me je ćajem od matičinjaka (čaja od neke domaće metafizike) i nastavila da slika. Plo sam čaj i gledao je. Bila je mirna i uznemirena. Ljuljala se pred slikom i premeštala se sa noge na nogu. Bila je lepa. Činilo mi se da je prazna i da postaje sve praznija. Radlla je više od dva sata jednu crnu, malu, površinu na slici. Po meni, nije bilo vidljivog razloga da se to radi duže od jednog minuta.
– Šta sl to sllkala? – pltao sam je.
– Ono što Je htelo na svet – rekla Je i nastavila da slika.
I ja sam nastavio da je gledam I zamlslio sam kako ml govorl:… Ti znaš da reči troše slike, i zato ja živim tiho i povučeno, a u ponekim popodnevima kao da me nema. I tako mirna ja osećam kretanje. Ja vollm ujednačene poslove, dosadne razgovore, umorne poglode, dugotrajna cvetanja, neobrazložone ritmove, one koji su kao i moja tiha krv, kao moje zalutale oči, kao i moje spore misli. Jer svo što je sporo je nedostižno…
Nlkad nisam videla da se nebo pretvorllo u žabu ali sam videla kako se nebo pretvara u nebo. Biti nebo, u ovom veku nesklonom nebu, a ne postajati nebo bilo bi dosadno kao mašta. Da li znaš nešto dosadnije od loše maštovitosti?…
Sllkanje je, za mene, predavanje nemoći, nemoći koja me čuva i iz koje proviruje čežnja. Čežnja proma nezaštlćenosti i nemoći. I tu se krug zatvara. Jedan od mojih krugova…
Vollm du nosim šarene, rukom pletene džempere i zato ja slikam jednobojne slike – skoro samo mišljene…
Želela blh kao dete rođeno u ovim stereotipnim ratovima da živim u zaboravu, koji odnese sve iz ove civilizovane i preopterećene glave. I zato slikam praznu prirodu, u kojoj nema ni mirisa. U kojoj je moguće samo sve. Sve ili ništa. Samo sve ili samo ništa…
Kad sam blla dovojčica izgubila sam u Tisi levu plastičnu sandalu. Potonula je u mutnoj zelenoj vodl. Čini mi se kao da je od onda tražim. Tražim je u slikama iako znam da je neću naći. Da li zato nalazlm sve ostalo? Možda je sandala i nestala da bih umesto nje našla krugove, kvadrate i trouglovo…
DA Ii znaš kako sam prvi put osetila geometrijske oblike? Bila sam bolesna i nikakvi lekovi nisu mogli du pomognu mome stomaku. To je učinio jedan kvadratni okvir na prozoru u koga sam stalno gledala I nikuko nisam mogla da pokvarim njegovu pravilnost. Njegove dve horizontale i dve vertlkale, bosprokorno istih dužina i svojstava, odupirali su se mojoj nameri da ih pokvarim. Kvadrat je kiptio od pravilnosti i neke unutrašnje snage, koju dotle nisam primećivala. Njegov Red je izlečlo moj nered i ja sam ozdravila. Od onda slutim da je mirovanje suština kretanja i da tek u idoalnom redu živi i sav nered, zapravo svet. Ja ne slikam geometrijske oblike, nego ih volim. Moj cllj je da lh, konačno, živim…
Nu mojlm slikama nema vetra ali ja mu se nadam i stalno zamišljam kako ću se jednog jutra probuditi i videti da je na mojim platnima. Ja, ustvari, ne znam šta tražim. Rekla sam da je to crvena plstlčna sandala ali znam da nju neću naći…
Centralna linija slike ili čak površina oko koje se formira ritam na mojim slikama jeste površina vodo. To jo noka spora reka, verovatno je to Tisa, i to onaj njen mrtvi deo na čijoj sam površini gledala, u vrućim satima leta, mrtvu ribu kako pluta, ili vodeno bilje, koje je bilo siguran znak da će reka procvetati. Kad bolje razmislim, verovatno, ono što sam kao devojčica najviše gledala bila je baš ta Tisa i sve ono što je čini i sve ono što ona čini. Ona i ostalo bili su kao jedno. Kao jedna, jedinstvena forma. Posle bolesti za mene je to postao jedan pravilan oblik. Kao oblik kruga. Kruga te beskonačne vode vode u kruženju. Jer šta više kruži od te mrtve vode? U telu vode živi duša sveta, a meni se čini da u telu reke živi duša moje slike. Nebo se ogleda u vodi jer nebo vodi donosi svest… Meni se činil da je ideja oko. Ne bih znala da to objasnim. Kao što ne znam da objasnim ni prostor koji stalno slikam i za koji osećam da je nešto Nepoznato. Ponekad mi se čini da sam to nepoznato zapravo ja, iako sebe nikada ne vidim u prostoru slike ili pejsaža. Mada osećam moj potiljak u njemu kako pliva kao Ijudski plod u onoj materinskoj vodi…
Mene uzbuđuje Rembrant. Jednom sam videla njegovu „Večeru u Emausu“ u jednoj privatnoj galeriji, „Žakomar Andre“, u Parizu. Bila sam jedini posetilac i dugo sam se zadržala pred slikom. Rembrant?!, pa to je neopisivo. Nepodnošljivo. Znaš to je ona slika kad Hrist dolazi u kuću Ijudi kao prosjak a oni ga ne prepoznaju… ali one ruke u pokretu, koje mogu da se pretvore u položaj za molitvu, one su između sebe, u nevidljivoj lopti koju su formirale, zapravo držale nevidljivu ideju Hrista. To je Spoznaja. I sada drhtim kada se setim tih ruku…
Samo još jedna slika, zapravo deo slike, me toliko uzbuduje kao ovaj Rembrant. To je „Rođenje Hrista“, Pjera dela Frančeska. Zapravo partija: anđela pevača. U njihovim otvorenim ustima, koja pevaju, za trenutak je zaustavljeno vreme. I ja zaista mislim da se u tom trenutku, kad je Frančesko islikao njihova usta, za onu Božansku sekundu, zaustavilo sve u ovom našem malom svetu…
Kako se osećam pred izložbom u Zemunskoj ”Kapetaniji“? Kao i uvek obuzima me neki bolnoslatki stid. Ali ono što me privlači to je Dunav koji se može videti i gledati iz restorana ”Venecija“ tu kod galerije. Dunav je tu nekako miran, kao i moja Tisa, i mislim da će moje slike tu imati svoj prirodni ambijent jer, mislim da je i atmosfera sa slika ista ona koja je tu na Zemunskom keju, kada gledaš prema reci. Ljudi koji znaju da se šetaju kejom i vide ono što se tu može videti, ako kojim slučajem uđu u galeriju, mislim da će znati da gledaju i moje slike. Inače želim da svi koji ih budu videli ostanu za mene anonimni kao i ja za njih. Zaista me privlači ta velika voda oko te galerije u Zemunu. Ali videćemo kako će biti slikama tamo…
Setila sam se šta bi moglo da bude razlog ponavljanja na mojim slikama. Kao dete, tada sam inače bila snabdevač u kući, išla sam da kupim kilu šećera i plašila sam se da ne zaboravim i celim putem sam govorila: kilo šećera, kilo šećera. Naišla je jedna komšinica i ja sam joj umesto pozdrava rekla: ”Kilo šećera“. I danas kao da se plašim da ne zaboravim da slikam pa onda stalno to ponavljam a oči kao da mi se razdvoje u vidnom polju i lutaju tražeći onu komšinicu da bi joj rekle: „Dobar dan“…
Pitaš me šta volim? Volim crne drap cipele koje sam donela iz Danske. Velim Brasansa i Brela (Žorža i Žaka), Mahaliju Džekson, Vermera, Velaskeza, Munka, Noldea. Inače ja mislim da je moje slikarstvo u vezi sa Munkom, Noldeom, Hokusaijem, istočnjačkim slikarstvom. Volim ”Talase“, Virdžinije Vulf. Od naših slikara, mislim da je mnogo pre ostalih Sava Šumanović…
Volela bih da slikam lazurno, a boja mi je najveći problem. I volela bih da znam da podslikavam jer podslikavanje je suština slikarstva. Volim da povlačim crtice po slici jer su one produženo bavljenje slikom, Ijubav za sliku, nemogućnost da se od nje rastanem…
Moje slike su slike podneva. Onaj trenutak nad ravnicom kad nastane zastoj u kružnom kretanju, trenutak, koji je jedino bez senke – sama svetlost – svetslost na vodi – slika večnosti…
Tako sam zamišljao da mi ona govori i pio sam čaj i gledao je kako slika i ćuti. Onda sam joj rekao: Rado ti si u moje oči stavila tvoje slike a ja ću u tvoja usta staviti moje reči o tebi i tvojim slikama. Neka moje reči postanu tvoje kao da si ih ti izgovorila.