Milan Solarov

Rada Čupić je započela svoje likovno iskustvo na poukama o značaju sveta stvari, prirode kao okvira neposredne pobude, otvorenosti pogleda na dramu vizuelnih zbivanja, subjektivne osetljivosti u predavanju umetničkom otkriću, omamljujućem »dijalogu s vidljivim«. Medutim, veoma odlučno ona je započela jedan drugi dijalog koga bismo videli u predelu osetljivosti za kulturu umetndčke reči — odgovornosti umetnika da svojim delom učestvuje u opštijem toku svedočenja autentično savremene osetljivosti i neporočnog razloga likovnog gesta i akcifje. »Realno« se za niju koncentriše u njoj samoj, kao stav takve opredeljenosti u prostoru jasne svesti i razbijenih predrasuda.

Vidimo u tome svest koja nilje pritešnjena i koja polazi iz samog središta smisla jedne vrste životne angažovanosti ili poziva – odista, ovde se srećemo s dirljivim pitanjem poricanja suvišnog za čistu etiiku svojih traženja estetike prvog impulsa, teme minucioznog doživljaja, i jednostavne izrazne strukture.

Kada je pre pet godina – 1978, u Galeriji Udruženja likovnih umetnika Vojvodine – Rada Čupić prikazala svoje radove na drugoj samostalnoj izložbi (tri godine posle završetka studija na Akademiji u Beogradu) kritika je mogla konstatovati upravo te odliike kojima se mlada umetnica predstavila s posedom sasvim izvesno maturirane samosvojnostri i jasno fizionomiranom izražajnom voljom – sadržanoj u oslobođenosti, a ne zatvaranju u omamijivost moguće neobrazložene stilistike. Početak u znaku autentično savremene upitanosti o razlozima umetnosti danas, i svog dela i misije, saobražava poetiku neporeknutog elementa realnog impulsa u povodu, likovnoj odluci i izraznoj realiziaciji, čime je Rada Čupić situirala svoj rad u ono neiminovno spiralno kretanje vlastitog unutrašnjeg nemira koje se uključuje u opštiji tok, diljalektiku umetnosti, njeno istorijsko vreme.

S tim predznakom jednostavnog i čistog njena izražajna volja nam se ukazuje na čvrstom tlu hrabre bezazlenosti i iskrene – nekom posebnom silom pokrenute – znatiželje: izvan krivokletstva smišljenih efekata i mimo opojnih mirisa i omamljujućeg šarenila rascvetalih slikarskih paleta i ohrabrujućih tehnoloških oslonaca. Njena mašta otkriva pojam čiste grafije — jednostavnost shvatanja mogućeg čina, epifanije nastajanja iskrene reči, autentičnog autorizovanja vlastitog prisustva zapisom po diktatu neposredhog vitalnog pulsiranja kroz intervale unutrašnjeg akta … raspored grafičkih čestica … tako moje srce … tako moje disanje . .. tako moji koraci, elipsa mog prijema ritma izvan mene, tako kapi kiše, ogledalo vode mogući pad u reku, tama utemeljenja u strepnji… i opet u meni upitanost o igri između neorjentisanog poteza, postojanja u nepredomišljaju, i težnje konstruktivnom neporecivom smislu ljudiske nade u umetnost i opšte trajanje.

U prastoru takviih stvaralačkih nemira utvrđivala se Radina želja da se stalno iznova vraća, jednakom snagom bezazlenosti, na to pitanje elementarnog razioga i dovoljno ubedljive najjednostavnije likovne realizacije. To ju je odvelio na izlaske iz okvira konvencionalne ograničenosti iskaza ali ne samo na plalnu varijantnosti strukture nego i u pogledu prevladavanja predmetne dimenziije, materijalne supstituaije fizičke odlike slike, crteža, likovne akcije kao ambijentalne situacije. Ova izložba ne može obuhvatiti ili dati bar napomene o širenju polja izražaijnih namera na pobudi kompleksnijeg motiva – sećanja na trenutak kokretnog »događaja – doživljaja« ili na prosudbi momenata vitalne društvene sdtuacije. Tim primercima – izvedenim delima pomeranoj preko granica klasičnog medija Rada Čupić samo je potvrdiia primamost duhovnog teksta u svojoj osobenoj imaginaciji ali nije porekla potrebu vraćanja predelu čiste likovnosti i sredstvima koji su kroz hiljade godina bivali sredina i misaono gradivo umetnosti. Domišljanje započete beleške održava se postojano na osetIjivoj ivičnoj situaciji njene metode suptilnih nagoveštaja do granice neophodnog minimuma – zadivljuje, skoro apsurdno, ostvarenje jasne formulacije tog podsticajnog minimuma, kome dajemo važnost autentične pobude i razumevamo ga kao sadržaj Radine težnije, i za neopterećenim nepretencioznim iskazom. I kada sve viiše ka središtu njene odanosti svetu primarnog razloga te povode vidimo izvan predrasuda i mistifikaoije umetničkog čina i ostvarenja, u predredu čitanja nenapisane knjige o onome što prva misao ne želi miisliti, ne može ili takođe ne želi slutiti, njiihova uloga nas približava saznanju umetnosti kao instrumentu života, kao mogućnost ovoidnog zbrinjavanja u okrilju čistog horizonta i dalekog, vremenom nedotaknutog nevinog zbivanja.

Ako se pak intimno poetske konotacije susretnu sa Radinom stalno snažnom voljom u široko shvaćenoj idejnoestetiičkmj opredeljenosti, i znanju, duhovni plan njenih radova otkriće nam postojeće stabilni psihički poriv koji u sliku, crtež, slobodnu likovnu akciju, uvodi znake autentično modene, savremene osetljivosti.U ovima mi nalazimo odgovor usred čitanja poglavlja o sadržajima i nezaobilaznim pitanjima izgrađivanja pojma savremene istorijske stilske strukture.